|
On-Board
Diagnostic (OBD) sistemi su prisutni u najvecem
broju današnjih automobila i lakih kamiona na putevima.
U toku ’70 i ranih ’80, proizvodjaci automobila su
poceli da koriste elektroniku da kontrolišu funkcije
motora i otkrivaju probleme u njegovom radu. To je
radjeno iz potrebe da zadovolje standarde EPA (Environmental
Protection Agency – Agencija za zaštitu životne sredine)
u pogledu izduvnih gasova. Tokom godina OBD sistemi
su postajali sve više i više složeniji. OBD-II standard
koji se pojavio sredinom ’90 obezbedio je skoro celokupnu
kontrolu motora, a takodje i nekih delova šasije,
karoserije i dodatnih uredjaja. U pocetku je postojalo
malo standarda pa je svaki proizvodjac imao sopstveni
sistem i signale. 1988 SAE (Society of Automotive
Engineers – Udruženje Automobilskih Inženjera) je
donelo standard o prikljuccima i dijagnostickim signalima.
EPA je prihvatila vecinu tih standarda. OBD-II je
proširen skup tih standarda i postupaka razvijenih
od strane SAE i usvojenih od strane EPA za primenu
od 1. januara 1996 u USA (United States of America
– Sjedinjene Americke Države). Sva vozila prodata
u USA su morala imati OBD-II sisteme od 1. januara
1996. Neki proizvodjaci su poceli da primenjuju OBD-II
sisteme i od 1994 ali može biti da oni nisu 100% kompatibilni
sa OBD-II standardom. Vozila pre OBD-II standarda
su koristila razlicite pozicije za postavljanje dijagnostickog
konektora. Sva vozila koja odgovaraju OBD-II standardu
moraju imati OBD konektor u putnickoj kabini pristupacan
sa vozacevog sedišta. Najcešce se nalazi ispod instrument
table ili pepeljara. Konektor je OBD J1962. U Evropi
je nastao novi standard poznat kao EOBD koji obavezuje
sve proizvodjace koji nastupaju na trzište Evrope
da ga koriste od 1. januara 2001. kod automobila koji
koriste benzin kao pogonsko sredstvo, a od 1. januara
2005. i za sva vozila koja koriste dizel kao pogonsko
sredstvo.
|
